Simboličan naslov. Predstavlja moju nespremnost da se suočim s istinom.
Živim u savršenoj laži.
Mrzim ljude koji lažu... iz toga sljedi da mrzim sebe.

Od otvaranja ovog bloga možda su četiri posta bila istinita... u potpunosti opisivala moje pravo stanje. Ostalo... LAŽI....

previše laži.... nemogu više.
Petljam se u njih, posrćem i padam....

Iz razloga što želim prestati s neistinom privremeno zatvaram ovaj blog.
Trenutno je moje stanje... neopisivo....
Iz razloga što na ovom blogu moj identitet je svima poznat, neću ulazit u detalje.... To je to.
Moje odsutstvo može trajati dva dana, dva tjedna, nekoliko mjeseci....
Neznam kad ću se vratiti. Neznam dal ću se vratiti....

Jednog dana... možda.....
....kad rane zacjele.....

Do tad:
Sretno vam bilo, uživajte u životu i doviđenja!

... the rest is silence.
(William Shakespeare-Hamlet)

Klizila mi je niz lice dok sam izgubljena u mislima promatrala još jedan izlazak sunca...
Za sobom je povukla još jednu.... pa još jednu... Sunce je tek napola izašlo, novi dan tek je započeo, a ja sam se već grcala u suzama...
Ljudi... Licemjerne, lažljive, narcisoidne budale... Tražimo smisao u besmislu... kada ćemo shvatiti da je jedini pravi smisao nepostojanje istog... Svi smo mi samo marionete..koje plešu kako On svira... time ne mislim na Boga... Mislim na Glas... mali glasić koji je isti u svima nama....
Neki ljudi su sposobni smanjiti zvuk ili u potpunosti eliminirati taj Glas, dok mu se drugi u potpunosti pokoravaju...
neznam u koju grupu ljudi ja pripadam...
Ali znam da nisam ni upolaonakva osoba kakva bih željela bit. I to si priznajem.
Jednostavno nisam...........nisam dovoljno čovjek da udovoljim sebi... pa kako bih onda bila za ikog drugog....
..........................
Nemam baš visoko mišljenje o sebi...
Izgrađujem sebe, gradim ciglu po ciglu, ulažem velik trud da postanem bolja osoba, da se promjenim iz korjena...

......Ali onda dođe jutro...sunce se probija kroz grane....
Moja duša ogoljena pred sramežljivim, ali snažnim zrakama još nerazbuđenog sunca, shvaća obmanu.....
Nisam gradila sebe! Gradila sam zid oko sebe noseći masku djeteta....
Pred tom istinom...padam....

Suza...
Komadići moje ličnosti, krhotine moje ogoljele duše, razletjeli su se unaokolo...odnoseći u vječnost ono što je moglo biti... a nije... i nikada neće...

SLOBODA... nedostižni ideal...
Ljudi sputani ponajviše svojim egom i nesposobnošću da nešto promjene, bore se za slobodu... slobodu kretanja, slobodu govora, slobodu izbora... Ali uvjek postoji nešto što nas koči... U mom slučaju to je moja intelektualna ograničenost... ignoriranje problema...
........Moja emotivna i psihička retardacija........